Otvoreno pismo Efraima Zurofa, direktora Centra Simon Vizental u Jerusalimu, ministru inostranih poslova Izraela Cipi Livni Šandor Kepiro mora pred lice pravde Ovogodišnje obeležavanje 65. godišnjice racije u Novom Sadu razlicito je od prethodnih upravo zbog toga što se danas zna da u Budimpešti, u ulici Leo Frenkel broj 78, preko puta tamošnje Sinagoge živi jedan od glavnih krivaca masakra - dr Šandor Kepiro. Tamošnje vlasti ga ne diraju, Srbija okleva sa zahtevom za izrucenje ratnog zlocinca, a Zurof otvorenim pismom traži od Cipi Livni da pokrene pitanje ekstradicije na sastanku s madarskom ministarkom spoljnih poslova Kingom Goencz koja ovih dana boravi u Izraelu

Ivan Ninić
Tel Aviv - Poslednjeg dana januara izraelska štampa objavila je otvoreno pismo Efraima Zurofa, direktora Centra Simon Vizental u Jerusalimu, ministru inostranih poslova Izraela Cipi Livni.
Na komemoraciji u Novom Sadu povodom 65. godišnjice racije Zurof je rekao da vlasti u Srbiji ništa ne čine da se ratni zločinac Šandor Kepiro, komandant žandarmerijskih jedinica za vreme tog masakra, izruči, mada je dobio uverenje da postoji čvrsta rešenost vlasti za podnošenje takvog zahteva Mađarskoj. "Dobili smo uveravanja da će se preduzeti odgovarajuće mere, ali izostala je bilo kakva akcija", rekao je Zurof.
Kepiro je učestvovao u deportaciji novosadskih Jevreja u koncentracioni logor Aušvic krajem Drugog svetskog rata. Posle rata pobegao je prvo u Austriju, zatim u Argentinu, a posle 60 godina vratio se u Mađarsku, gde i danas živi.
Zurof podseća ministra inostranih poslova Izraela da je mađarska vojska i žandarmerija 23. januara 1942. godine pobila 1.246 Novosađana u okviru likvidacije Srba, Jevreja i Roma u Vojvodini. Mađarski okupator je sa izuzetnom svirepošću ubijao svoje žrtve na raznim mestima grada, a najviše u Dunavu, načinivši rupu u ledu na minus 20 stepeni, gde su ljudi čekali u redu da ih ubace, a deca pitala roditelje kada će ih već ubiti, jer je čekanje na toj hladnoći neizdrživo.
Efraim Zurof takođe insistira na tome da Livni uloži energičan zahtev da se Kepiro izvede pred lice pravde. Ratni zločini ne zastarevaju i Kepiro, doktor prava, iako je prevalio devedesetu zaslužio je da ostatak života bude u zatvoru.
Zurof je u Beogradu pribavio dokument iz kojeg se vidi da je ovaj monstrum 23. januara 1942. godine od viših instanci vlasti zahtevao da dobije pismeni nalog da izvrši zločin nad nevinim žrtvama. Njega one nisu zanimale, već samo pokriće za zločin koji treba da počini.
Grupa mađarskih istoričara tražila je da Šandor Kepiro 14. februara 2007. godine u Ministarstvu pravde da iskaz o raciji u Novom Sadu 1942. godine. Spoksmen Ministarstva kaže da iz Beograda još nisu primili traženu dokumentaciju o Kepiru. Cipi Livni veruje da će Mađarska preduzeti potrebne korake čim predmet stigne u Budimpeštu. I Jad Vašem je od mađarske ministarke zahtevao da se Kepiro što pre privede pravdi.
Mađarski komunistički režim osudio je Šandora Kepira u odsustvu, dok je živeo u Austriji, na 14 godina zatvora. Dve godine kasnije odselio se u Argentinu, gde je proveo pola veka, pre nego što se vratio u Budimpeštu. Odbijao je sve optužbe pod izgovorom da je samo mađarska vojska, a ne i žandarmerija, ubijala nevine ljude. "Osobe kao Kepiro su ljudske nakaze koje su bile potpuno svesne nemoralnog čina u koji su se upustili", kaže Zurof.
Za mene ovo nije samo još jedna vest o ratnom zločincu koji je uspeo da ostane nekažnjen svih ovih godina posle Drugog svetskog rata. Imao sam bliske rođake koji su stradali u tom masakru januara 1942. godine. Stanovao sam blizu njih u ulici Nikole Tesle. Moja prababa, koja je stanovala s njima, čuvala me je dok sam bio mali. Kada su počela ubijanja u okolini Novog Sada Žiga Handler, advokat iz Novog Sada, brat moje bake, otputovao je u Budimpeštu da kod tamošnjih vlasti traži da se zločini prekinu. Nikada se nije vratio kući. Za to vreme njegovu ženu Ružu i troje dece, Josipa u sedamnaestoj, Teodoru u šesnaestoj i Valtera u četrnaestoj godini, s kojima sam proveo dane detinjstva, odveli su na stratište. Stajali su u redu po onoj užasnoj januarskoj zimi i čekali da budu ubijeni. Možda je baš jedan od njih pitao mamu kada će ih već jednom baciti u ledenu jamu?