Efraim Zurof, najpoznatiji svetski lovac na naciste, u intervjuu za Pressmagazin, na dan početka suđenja Šandoru Kepiru otkriva da se neće smiriti sve dok i poslednji zločinac ne bude osuđen, ili otputuje na onaj svet.

BEfraimu Zurofu ponestaje vremena. „Lovac na naciste" - titula koju, ne krije, s ponosom nosi - stigao je u Budimpeštu, gde je počelo suđenje Šandoru Kepiru, osumnjičenom da je organizovao Novosadsku raciju, sa jednim jedinim ciljem: da se uveri da će pravda biti zadovoljena i da još jedan zločinac neće otići na onaj svet bez zaslužene kazne za zlodela tokom Drugog svetskog rata.
U ekskluzivnom intervjuu za Pressmagazin čelnik Centra „Simon Vizental", istoričar i rođeni Njujorčanin - kojem ni godine provedene u Izraelu nisu promenile bruklinski naglasak - ne taji da mu se čini da je njegov posao ponekad uzaludan, jer mnogi bivši nacisti, sada duboko u svojim osamdesetim i devedesetim, krckaju penzionerske dane i uživaju pod suncem Argentine, Kalifornije ili Australije...
- Nadam se da to neće biti slučaj sa Šandorom Kepirom, kojeg sam pronašao 2006. godine. Očekujem pravdu, u najjasnijem i najbukvalnijem smislu te reči. Očekujem da bude osuđen i da robija do kraja života. Takođe se nadam da će ovo suđenje ukazati mađarskom društvu na ulogu koju su, za vreme nacističkog režima, odigrali lokalni kolaboracionosti, posebno u vezi sa ubijenim nejevrejima - počinje priču Efraim Zurof.

Postojala je mogućnost da se suđenje Kepiru održi i u Srbiji, državi na čijoj je teritoriji i počinjen zločin i čiji su državljani stradali. Da li bi to bilo bolje?

- Nikako. Mađarska, a ne srpska javnost, mora da nauči lekciju o Novosadskoj raciji. Sve to, naravno, pod uslovom da suđenje bude ozbiljno, a mogu samo da se nadam da će tako biti. Dobro je i što smo imali odličnu saradnju sa srpskim tužiocima, i želeo bih da lično zahvalim gospodinu Vladimiru Vukčeviću i njegovim saradnicima. To je bilo od presudnog značaja za slučaj „Kepiro". Nismo, nažalost, imali takav uspeh u slučajevima Petera Egnera (koji je krajem januara preminuo u Americi, iako je Srbija tražila njegovo izručenje) i Milivoja Ašnera, koji živi u Austriji.

Čini li vam se da vam ponestaje vremena, da će poznati nacisti ostati van domašaja ruke pravde i proživeti bez utvrđene krivice?

- Kao čovek koji jako voli sport, mogao bih da opišem situaciju rečima da smo u zaustavnom vremenu. Svestan sam da vreme neumitno teče i veoma zabrinut svakim danom koji prođe bez ikakvog pomaka u nekim slučajevima. A činjenica da su bile potrebne pune četiri godine da mađarski sud odluči da podigne optužnicu protiv Kepira bukvalno me je dovodila do ludila.

Koliko je, prema vašim saznanjima, nacista još živo?

- Na stotine i stotine onih koji su učestvovali u holokaustu. Ne treba smetnuti sa uma da je na hiljade ljudi bilo na ovaj ili onaj način umešano u zločine Nemaca, Austrijanaca i njihovih pomagača u svakoj zemlji koju su Nemci okupirali, ili sa kojom su bili saveznici. Mnogi od njih bili su veoma mladi tada, a sa modernom medicinom ljudi žive duže, i zato su još među živima.

Jedan od njih je Milivoj Ašner, šef ustaške policije odgovoran za ubistvo najmanje nekoliko hiljada Srba, Jevreja i Roma tokom NDH. Naše tužilaštvo je još 2008. podnelo zahtev za sprovođenje istrage protiv njega, ali on i dalje živi u Austriji kao slobodan građanin. Hoće li ga pravda stići?

- Već dugo sam u kontaktu sa austrijskim vlastima oko slučaja Milivoja Ašnera. I iskreno - nisam optimista.

Austrija je samo jedna od država za koje je jasno da ne čine dovoljno. Koliko vam to otežava posao?

- To je najveća prepreka koju imam. Mnogi ljudi misle da je pronalaženje zločinaca najteži posao, ali često je veći problem nedostatak političke volje. Tako se ponašaju i države u čije je ime nacista počinio zločin, ali i one čiji je narod bio žrtva!

Možda je najbolji primer vašeg neodustajanja slučaj Ariberta Hajma, austrijskog „doktora smrt", koji je navodno preminuo još 1992. godine, ali se vi ne mirite s tim.

- Ne postoje jasni dokazi da je on umro u Egiptu 1992. godine. Ali, nema sumnje da je živeo u toj zemlji dugo godina, i moguće je da je tamo skončao. Problem je što o tome ne postoje fizički dokazi, i dok se oni ne utvrde, slučaj će biti otvoren, iako je sve izglednije da više nije među živima.

Vaša najveća pobeda je bilo hapšenje Dinka Šakića, zapovednika logora u Jasenovcu. Mislite li da je nedopustivo to što ni 65 godina kasnije istoričari nisu složni u broju žrtava u tom koncentracionom logoru? Ko je za to kriv?

- To je apsolutno strašno. Odgovorne su, naravno, vlade država. Jer, to nije samo pitanje pukog broja, već najteže pitanje za suočavanje sa krivicom ustaša. Ako jedna strana misli da je tamo pobijeno 700.000 ljudi, a druga, koja je počinila zločin, veruje da je brojka negde oko 50.000, ne postoji osnova za dokumentovanje istorijske istine, za dovođenje krivih pred lice pravde, za pomirenje.

Šakić je preminuo od starosti, Ašner je živahan, Kepiro takođe. Fenomen je što ljudi koji su počinili neke od najstrašnijih, gotovo nezamislivih stvari, žive jako dugo. Kako je moguće da se nikada ne suoče sa svojom prošlošću?

- Za sve vreme koliko se bavim ovim poslom, nisam naišao na slučaj naciste koji je pokazao iskreno žaljenje. Oni koji su to barem na neki način učinili bili su Nemci, što je odraz atmosfere u Nemačkoj, gde je mnogo toga urađeno u suočavanju sa nacizmom. Austrija je, opet, druga krajnost, jer je počela da se suočava sa svojim udelom u holokaustu tek pre petnaestak godina, a i dalje ima užasan „dosije" kada je reč o suđenjima nacistima.

Kritičari vam često kažu da prošlost treba ostaviti istoričarima i da treba da odustanete?

- Takvi ljudi će utabati put za neki novi genocid. Najbolji način da se zločini zaustave i preduprede je da se ubice pronađu i drakonski kazne.

Ali, šta ćete raditi kada svi budu osuđeni ili mrtvi?

- Sve više i više se bavim borbom protiv „iskrivljenog" poimanja holokausta, ali i protiv antisemitizma. To ću verovatno raditi kada svi zločinci iz Drugog svetskog rata budu pokojni.

Da li čovek sa oreolom „lovca na naciste" može da spava bez straha od nacista, posebno njihovih potomaka?

- Briga za sopstvenu bezbednost uvek postoji, baš kao i opasnosti. Ali, mnogo više me brine nuklearni potencijal Irana nego moji neprijatelji.

Desničarske, pa i ekstremno desne partije jačaju u Evropi, a brojni analitičari upozoravaju da je odatle do novog „poricanja holokausta" kratak put?

- Borba protiv onih koji poriču da se „šoa" (holokaust) dogodio je dobijena. Ne postoji nijedna jedina važna politička partija ili udruženje koje prihvataju takvu laž. Ali, najveći problem danas je iskrivljavanje istine o holokaustu. To je, pre svega, pokušaj da se napiše nova istorija, koja će umanjiti ili sakriti zločine nekih ljudi ili naroda.

Tu su i sve glasniji pokušaji nekih istočnoevropskih zemalja da izjednače nacizam i komunizam...

- To je stav koji, jednostavno, nije istorijski utemeljen, a motivisan je političkim interesima i mera je antisemitizma. To je rastući trend u postkomunističkoj Istočnoj Evropi, a manifest tog pokreta je Praška deklaracija iz juna 2008. (doneo ju je češki parlament), u kojoj se Evropa poziva da posmatra komunizam i nacizam kao „zajedničko nasleđe" kontinenta. Oni imaju želju da napišu neke nove istorijske čitanke u duhu te lažne jednačine.

pressonline.rs